Novosti > Ništa kod Vučića nije fascinatno da zasluži scenu

Objavljeno: 14-Aug-2018

Ništa kod Vučića nije fascinatno da zasluži scenu

About Us

Centralni događaj 32. Grada teatra bila je premijera „Krvavih svadbi“ Federika Garsije Lorke, u režiji Igora Vuka Torbice, što je sugerisano već samim naslovom pod kojim se ovog leta odvija festival, „Kad se pojavi mjesec...“, preuzetim iz motiva dela velikog španskog i evropskog pesnika.

I mada bi se naslutilo da je ovaj „zaokret“ prema teatru poezije Torbica napravio inspirisan Mediteranom i svojom prvom režijom na budvanskom festivalu, on se, zapravo, neposredno pred ovaj poziv, kako kaže za „Danas“, vratio proučavnaju filmova i svetova Čarlija Čaplina.

- Do Lorke me je dovela jedna Čaplinova rečenica u “Velikom diktatoru”, gde on drži govor i kaže: “Suviše mislimo, a premalo osećamo”. Mnogi bi me sada pitali kakve veze imaju Čaplin i njegova umetnost sa Lorkom, jer se na prvi pogled Čaplinov slepstik-humor i Lorkin poetski svet u malo toga mogu upoređivati. Ali, na drugi pogled, ili na moj drugi pogled, ispod Čaplinovih telesnih skečeva uvek je izbijala jedna jednostavna, prosta i nežna poetska istina. Tako sam došao do Lorke, jer je on jedan od retkih autora koji je uspeo preneti svoj pesnički jezik u teatarske okvire, a s druge strane, dugo je zapostavljan na pozorišnim scenama ovih naših geografskih prostora. Jer, ja sam čovek koji je pod stalnom željom da upravo zapostavljene tekstove, malo teže tekstove, koji iz današnjeg pogleda možda ne komuniciraju, koji nemaju toliki i ne tako učestali scenski život, vratim u pozorište. Nekako me uvek vodi upravo ta potreba da i pred sebe, i pred publiku, stavim izazov. Odnosno, da je pozovem pred nešto neočekivano. Zato mi je uvek zanimljivo to povezivanje klasike i današnjeg vremena, iako to povezivanje nije tematsko, ili nije nužno tematsko, čak ni problmsko u nekom ključnom smislu, nego je ono pitanje potrebe. 

Šta je sada pitanje potrebe o kojoj bi pozorište moglo da govori?

-Za mene je to dopuštanje emocija, zapravo, da dozvolimo da nešto što je eterično i poetsko, a što već po sebi ima prašinu koju mu je bacio naš savremeni cinizam, da se ta prašina skloni i da poeziji damo šansu. Mislim da je snaga emocija u ljudskom životu, a na sceni posebno, velika. Ali, ono što mi jesmo napravili sami sa sobom i jedni pred drugima jeste, da smo opseg emocija skratili i smanjili na asplutno najmanji broj. Danas je cinizam preovladavajući u svima nama, prepoznajem ga i u sebi, i on nam diktira da ne budemo iskreni, da ne budemo patetični, da ne budemo naivni, i da ne pokazujemo emocije ni onda kada ih imamo. Mi, zapravo, civilizacijski potiskujemo emocije, i kao što počinjemo gubiti razliku od kulture do kulture, tako standardizujemo i čoveka u opsegu njegovih emocija, i onog što bi on morao misliti, osećati, govoriti i hteti. Postoji ona čuvena lista 505 prideva koju je Harvard radio, na kojoj vidimo promene u kategorijama kako su ljudi ocenjivali njihovu važnost. Pohlepa je, recimo, pre desetak godina bila na nekom tristotom mestu, a danas je na dvadesetom, i to kao nešto poželjno. Iskrenost je bila među prvih deset, danas je iza stotog mesta.

Koliko je to pesničko osećanje sveta, iliti teatar poezije, uopšte danas prisutan?  

-I kada jeste prisutan, bolje da ga nije. Mislim da se jednostavno radi o sledećem –mi smo civilizaciojski u takvoj vrsti treninga, asocijacija i jezika, da se kroz SMS poruke i društvene mreže taj naš jezik sve više i više sažima. Samim tim i naše aoscijacije postaju manje metaforiočne, kreativne, a krajnje praktične. U takvom vremenu, vremenu praktičnosti i standardizovanjem svega - odnosa, života, ljudi, vi zapravo nemate vremena “Stati i gledati zvezde”, kako je nazvana jedna zbirka poezije. Jer, celi ritam vas tera na egzaktnost, na brzinu, na strašnu količinu protoka informacija u sekundi. A poezija je uvek poziv da se dođe na ostrvo osećanja, da se oseti neizgovoreno, ili da ono što svi osete ostane zaključano, i da se nikom ne govori.

Da li još uvek ima ljudi koji bi, kao junaci Lorkinih “Krvavih svadbi”, čitav život založili za jednu noć ljubavi i strasti, bez obzira na posledice?

-Ne mogu baš radikalno da tvrdim da danas nema te vrste ljudi i te vrste strasti. Ali, ono što odgovorno mogu da kažem jeste da one nisu dominanta u onom smislu kao apsolutno prepuštanje strastima, zato što i kad govorimo o najvećem iracionalnom, mi zapravo živimo u doba krajnje racionalsnoti. Ona nas tera da čak i ljubav, i strast, i takve stvari i pojmove revaloriliziramo, i da ih gledamo na drugi način, civilizacijski, a ne na način na koje su bile gledane u vremenima pre nas. Sigurno je da mi jesmo civilizacija koja uvek, večno, ima autokorekciju onoga što misli i osjeća, i ima cenzuru, i autocenzuru, i zakone, kako to Lorka u svom “Ciganskom romansijeru” naziva “sila žandarmerije”. Naravno, on to ne misli doslovno, na policajce koji hodaju po ulicama, nego na tu silu države, silu ustrojstva, da bi nas učinili manje osetljivim, i da bismo bili puni cinizma. Samim tim, cinizam je jedna zanimljiva, ali kastraciona disciplina, i takvi smo postali kao civilizacija. Ne dozvoljavamo sebi ni da budemo emotivni, ni da imamo padove. A i kada padnemo, sve te stvari sada računaju kao preživi, digni se i kreni dalje, nemaš prava na pad.

Pored te fatalne ljubavi, kod Lorke, u tom ratničkom, patrijarhalnom svetu, i “Mesec sanja osvetu”. Koliko je pitanje osvete i oproštaja tema broj jedan na ovom našem prostoru?

-Mesec je lament pesnika, ono što dolazi kao neminovno, Mesec je melanholija, prolaznost života, vladar smrti, i mislim da on samo vrši svoju prirodnu funkciju. Majka u predstavi traži osvetu u trenutku suženja svesti i strašnog pritiska društva, jer je osveta tu običaj, ne mogu reći tradicija, ali jeste nekakav tok. Nažalost, i kod nas se radi o pritisku društva i naših političara koji stalnim iskopavanjem istorije teraju narod na mržnju i osvetu. Stvorene su čitave propagandne mašinerije koje stalno održavaju latentno stanje nekakvih međunacionalnih sukoba, jer je potrebno da se stalno radi distinkcija između kultura, čak i ovih naših malih, i mi smo stalno, zapravo, regrutovani u neku vrstu koncentracije na “spoljnog neprijatelja”. Političari nam, zapravo, odvraćaju pažnju od  suštinskih stvari koje čine naše živote i našu egzistenciju, a to su naša propala društva u svakom smislu.  

Zašto ta priča, ma koliko bila fabrikovana i populistička, ovde ipak uspešno nalazi toliko mnogo pristalica među svim narodima?  

 

-Ona je posledica jednog opšteg mentocita koji se vrši nad narodima, jer političari ovde ne znaju pridobiti glasače na principu dobrih ideja i programa, i na principu želje stvaranja jednog napretka u društva, jer niti imaju taj program, niti te želje, i onda se “patriotski” preporučuju stvarajući i konstruišući “spoljne neprijatelje”. Tako onda imate “bliskost” nekih naroda po tome što imaju istog zajedničkog “neprijatelja”, i tu se onda svi slože. Jer, narod treba držati u stalnom strahu i u stalnoj potrebi za, ako ne samom krvlju, onda barem za stanjem u kojem ja poručujem spreman sam. To je ovo što čitamo poslednjih meseci u nekim stranim medijima, da će Balkan, nažalost, ponovo na ovaj ili onaj način da uđe u vrstu ratnog ili građanskog sukoba, ne znam sada doslovce, ali moram da priznam da, ako nastavimo u ovim smerovima politički gledano, da me ne bi čudilo da to zaista i bude epilog.

Na čemu se, zapravo, zasniva politika na ovim našim prostorima?

-Jednostavno rečeno, ovde politika nije biranje programa, partija i lidera koji će konačno doneti boljitak, nego je osveta. Evo, recimo, konkretno za Srbiju govorim - Vučić i njegova stranka, kada su prvi put osvojili vlast, nisu toliko zaista bili podržani u očima svojih birača, barem ne ogromnog dela, koliko je bila sama strast da se kazne oni prethodni. Odnosno, biračima je prethodna garniture jednako bila ogavna, i naš problem je taj što mi imamo jako mali broj, pre svega, časnih ljudi, a samim tim i dobrih političara. Mi imamo dobre političare kada shvatimi da su dovoljno mudri da nas “voze” i “leraju”, ali imamo malo humanista, i malo onih koji su zaista pokretačka sila poštenja, napretka, i na kraju krajeva, stvaranja društva. Mislim da mi nemamo društvo, i da ga nikada nismo ni stvorili.

Da li mi u Srbiji uopšte znamo šta je društvo?

-Kad kažem društvo, mislim na ljude, na naciju dovoljno zrelu da zna da su ti političari samo jedna birokratska jedinica, i da je, zapravo, prava odgovornost u njima. Da je na nama, našoj odgovornosti, osećanju i preuzimanju odgovornosti ključ. U tom smislu, kada bi se osetila snaga te vrste, kada bi se pojmovi građanskog zaista iskristalizirali, kada bi se znali pojmovi šta je direktna demokratija, kada bi jednostavno društvo radilo za boljitak, ne mog WC-a, nego kanalizacije svih oko mene, mi bimo tada shvatili da političari imaju tako malo manevarskog prostora da bilo šta rade u našim životima.

Pre nekoliko večeri, na simpozijumu Grada teatra izjavili ste da biste se osećali poraženim kada bi se ime Aleksandra Vučića pomenulo u nekoj vašoj predstavi. U kom smislu bi za vas to bio poraz?

-U jednostavnom, zato što ništa kod Vučiča nije dovoljno fascinantno da on zaslužuje scenu. Drugo, mislim da povriđeuje teatar ta vrsta dnevnog doskakanja na date prilike ili na date ljude. I treće, radi se o mom ukusu - zaista ne bih voleo da neko izgovori ime, ne samo Vučića, nego mnogih iz aktuelne vlasti, ili iz prethodnih vlasti. Ali, druga je stvar sačekati da sagledamo čitav Vučićev period. Odnosno, da Vučić jednog dana, silom biološkog sata nestane, i da onda možemo pogledati na njegov život, doći do nekih širih zaključaka o tom čoveku i o strukturi njegove ličnosti. Mislim da bi se onda nešto moglo napraviti, bilo predstava, bilo film, ako on zaista bude odveo stvari u neku vrstu krajnosti. A moguće je da će taj čovek otići u izvesnu vrstu karjnosti, i u tom smislu zaslužio bi jedno delo koje bi bilo opomena ljudima kako treba paziti i ozbiljno razmišljati o tome za koga glasaš. Mislim, zapravo, da on neće,  i da nikada ne bi sišao sa vlasti u nekom smislu pacifističkog odlaska, i verujem da nas tu čeka jedna vrlo teška borba.

Poznato je u istoriji da se uvek, kada treba da se “isporuči” deo teritorije neke zemlje, pregovara sa “desnim”, iliti “patriotskim” političkim snagama te države, jer narod nekako lakše “proguta” takve situacije. Da li ulogu zapada u Srbiji danas treba gledati i u tom smislu?

-Mislim da mi u nekom smislu jesmo stalno rukovođeni spoljnim intersima, i iluzorno je živeti u toj iluziji i smatrati da nama zapad želi dobro. Zapad je jedan koncern, jedna firma koja mora poslovati samo vlastitu dobit. Znam priče da su postojali permanentni trenuci u onom nekadašnjem režimu naše zajedničke države da se Šešelj smesti u zatvor. Ali, u to isto vreme prodirao je zapad i određeni ljudi koji su se nalazili u tadašnjoj Jugoslaviji u ime zapada, koji su pozivajući se na ljudska prava tražili da Šešelj ne bude zatvoren. I sada vidite paradoks te zapadne demokratije i njen cinizam - dozvolite prostor jednom monstrumu da raste i da buja, i da napravi ono što će tek napraviti, a neki rigidniji sistem bi ga već odavno stavio iza rešetaka.

Boris Karanović

 

Stanje haosa

Da li nam i ta politika osvete koju negujemo iznova dokazuje da ljudi u Srbiji ipak imaju kratko pamćenje, s obzirom na to da je sa političarima koji personifikuju današnju vlast -Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić…, Srbija 90-tih godina doživela najveće tragedije, gubitke, i najveću sramotu u svojoj istoriji?   

-Mislim da to nisu zaboravili, ali ovi drugi, demokrate, oni su  su obećali nešto drugo, i ljudi su zaista startovali svoje nade. I kad vam neko sruši nade, vi uđete u direktno stanje haosa. A ja mislim da u stanju haosa želite da gledate kako planeta gori, odnosno, kako sve ide dovraga. Nikolić i Vučić su, pre svega, doveden na vlast na takav način - cinizmom ljudi, nepoverenjem onih koji nisu izašli na izbore da nešto zaista dobro može da se desi, željom da se kazne oni koji su izneverili njihova očekivanja. A onda su dobili jednog autokratu na mesto premijera, a danas predsednika države, pa ćemo videti šta će se dalje događati.  

14.08. - Danas

26-Nov-2018
Dodjela nagrade "Grad teatar" 2017/ 2018.

13-Nov-2018
„Scene iz bračnog života“ povodom Dana opštine u Budvi

13-Nov-2018
Iz plemena starih Azra...

13-Nov-2018
Milica Grujičič dobitnica nagrade "Ardalion" na 23. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu, Užice 2018.

13-Nov-2018
Paradoks održavanja osovine patrijarhata

2-Nov-2018
Dobitnik nagrade "Grad teatar" za pozorišni doprinos za 2017/18. godinu IGOR VUK TORBICA

31-Oct-2018
Budva Grad teatar u konkurenciji za „Ardaliona”

17-Sep-2018
Drama velikog španskog pesnika i ljubitelja slobode

17-Sep-2018
Živimo vrijeme poraza ljudskosti

28-Aug-2018
Našim političarima ne odgovara pomirenje naroda

21-Aug-2018
Trag vremena - štit, knjiga i nakit

21-Aug-2018
Muzika i umjetnost bez granica

21-Aug-2018
Kad u teatru neko posegne za poezijom uvijek ima publiku

20-Aug-2018
Društvo se i danas treba emancipirati da bi razumjelo ženu

20-Aug-2018
Moramo prestati da živimo strahove malih razlika

19-Aug-2018
Žmurimo pred stvarima koje su izvan zakona, morala, dostojanstva

19-Aug-2018
Kleža uvijek ima publiku

17-Aug-2018
Godine koje su određivale sudbinu generacija

17-Aug-2018
Univerzum bezbrojnih kombinacija

17-Aug-2018
Nušić kao rijetko koji pisac poznaje naš mentalitet

17-Aug-2018
Nušić naš balkanski i svagdanji

15-Aug-2018
Neliberalizam nam ukida kritičko mišljenje I humanizam

14-Aug-2018
Na srpskoj književnoj sceni su faraoni i karteli

14-Aug-2018
Ništa kod Vučića nije fascinatno da zasluži scenu

13-Aug-2018
Studija od izuzetnog značaja za pozorišnu umjetnost regiona

13-Aug-2018
Društvo banalizuje klasike

12-Aug-2018
Opseg emocija skratili smo na najmanji broj

12-Aug-2018
Autentično i impulsivno čitanje Lorkine poezije

11-Aug-2018
Premijera „Krvavih svadbi“ ispraćena ovacijama

9-Aug-2018
Autentično i impulsivno čitanje Lorkine poezije

9-Aug-2018
Impulsivna predstava koja pripada Mediteranu

9-Aug-2018
Večeras predstava kakvu Grad teatar zaslužuje

8-Aug-2018
Klasika nije i ne može biti dogma

7-Aug-2018
Svaki čovjek može da bude glumac, ali pitanje je ko je pravi umjetnik

7-Aug-2018
Živim svoj lični feminizam

7-Aug-2018
Veliki, plemeniti gospodin pozorišta

6-Aug-2018
Spomenik crnogorskom pozorištu

6-Aug-2018
Glupost je postal instrument vladanja

3-Aug-2018
Priča o sistemu i stradanju pojedinca

2-Aug-2018
Glas žena iz manjih sredina

1-Aug-2018
Zašto se vječno smijemo Nušiću

1-Aug-2018
Đorđo Sladoje predstavio novu zbirku poezije na Trgu pjesnika u Budvi

30-Jul-2018
Istina nikada nije nova, samo je nov način na koji se priča

27-Jul-2018
Svaka generacija mora ponovo reći šta je istina

27-Jul-2018
Mediteran u djelima crnogorskih slikara

26-Jul-2018
Andrić nam je, kao Hrist, svima oprao noge

24-Jul-2018
Da biste znali kuda idete, morate da imate elitu

24-Jul-2018
Dvoržak za ekstazu publike

23-Jul-2018
Mitologija nije nego vidljiva, odnosno nevidljiva estetika

22-Jul-2018
Šekspir u parodiji ovoga vremena

NAPOMENA: “Grad teatar” ima isključivo pravo izmjene programa ili učesnika navedenih u programu, tj. otkaza nastupa pravnim ili fizičkim licima sa kojima nije zaključen pisani ugovor do dana nastupa.