Nenad Šaponja

Blizanac vremena

Moderator: Slavica Perović

 

Nagrada „Meša Selimović“ pesniku Nenadu Šaponji za knjigu poezije „Blizanac vremena“

Pesnik, esejista i književni kritičar Nenad Šaponja proglašen je danas laureatom nagrade „Meša Selimović“ za zbirku poezije „Blizanac vremena“. Nagrada je dobitniku uručena u Domu Vukove zadužbine u Beogradu.

Nakon uručenja priznanja „Meša Selimović“ u Domu Vukove zadužbine u Beogradu, nagrađeni autor Nenad Šaponja rekao je da je odluka žirija verovatno zasnovana na emotivnom i književnom prepoznavanju dela. „Morate se prepoznati u onome što čitate, morate imati emotivan i pozitivan stav. Postoji mnogo razloga za odluku, ali oni iz nematerijalnog sveta su najvažniji. Moja knjiga jeste predmet u materijalnom smislu, ali sve u njoj pripada nematerijalnom“, istakao je Šaponja.

Govoreći o značaju priznanja koje nosi ime cenjenog književnika, Šaponja je ocenio da su nagrade pre svega deo društvene konvencije i da donose veću vidljivost autorima.

„Nagrada upali reflektore makar na jedan dan i može doneti nove čitaoce. Ne piše se zbog nagrada, ali se ne može reći ni da ne znače, one znače vidljivost u društvenom okruženju. Za samog pisca, međutim, ne znače suštinski ništa“, objasnio je Šaponja dodajući da nagrade mogu olakšati položaj pisca u društvu, ali i da često predstavljaju „veliku sreću“ koja ne mora uvek da prati najvrednija dela.

Mladim čitaocima i budućim piscima, Šaponja je poručio da je pisanje stvar ličnog puta i prepoznavanja: „Ako se neko rodi kao pisac, on će to i postati, kao što voda nađe svoj put. Važno je prepoznati sebe u onome što radite“.

U užem izboru za nagradu koje su Večernje novosti proglasile 38. put bile su knjige Karota Darka Tuševljakovića, Sušt Riste Vasilevskog, Krotko Bojana Vasića, Frau Beta Laure Barne i Taman posla Dragana Markovića.

Članovi žirija koji pripadaju različitim generacijama, zagovornici su različitih književnih poetika i dolaze iz 25 mesta i gradova, izdvojili su više od 100 naslova, a sa 21 glasom pobedila je Šaponjina knjiga Blizanac vremena izdavačke kuće „Prometej“.

Nagrada „Meša Selimović“ ustanovljena je 1988. godine, a dobili su je, između ostalog, Slobodan Selenić, Svetlana Velmar Janković, Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Goran Petrović, Selimir Radulović i Slobodan Jović.

www.rts.rs

 

Nenad Šaponja (1964. Novi Sad), pesnik, esejista i kritičar, čiji su stihovi prepoznatljivi u savremenoj srpskoj poeziji po stilskoj perfekciji, hermetičnosti i metafizičkim uvidima. U oblasti književne kritike promoviše postmodernu poetiku i ideosinkretički interpretativni pristup književnim delima, koji podrazumeva življenje u književnosti. Desetak godina je pisao kritike za Politiku. Pored poezije i kritike, piše i kratke priče i putopisnu prozu.

Njegova prva zbirka poezije Đakonda (1990) dobila je Brankovu nagradu, tada najznačajniju jugoslovensku nagradu za mlade pesnike. Njegova zbirka eseja Bedeker sumnje (1997) ovenčana je nagradom Milan Bogdanović a takođe je dobila i Prosvetinu nagradu za knjigu godine. Najnovija pesnička knjiga Izgledam, dakle nisam (2017) dobila je nagradu „Miroslav Antić“.

Njegova bibliografija uključuje sledeće poetske zbirke: Odrazi varke (1993), Očiglednost (1996); More (1998); Četiri poeme (2000); Slatka smrt (2012); knjigu izabranih stihova Postoji li dodir tvoje duše? (2014), kao i zbirke kritika i eseja: Autobiografija čitanja (1999) i Iskustvo pisanja (2001). Objavio je i knjigu putopisa Brisel se da prehodati lako (2018). Priredio je i nekoliko antologija od kojih je najznačajnija, Prosvetina knjiga krimi priče (2002). Poezija mu je prevodjena na engleski, španski, italijanski, poljski i rumunski jezik.

2012. godine osnovao je izdavačkue kuću AGORA, danas jednog od najistaknutijih srpskih izdavača, sa jedinstvenim mestom u ovom polju, zahvaljujući širokim interesovanjima i kvalitetnom izboru. Kao glavni urednik i izdavač, potpisao je preko 350 naslova. Brojne knjige koje je objavila AGORA nagrađene su najprestižnijim literarnim priznanjima.

KotorArt/Gradsko pozorište Podgorica/Muzički centar Crne Gore/Fondacija ME&US

Ostrvo

Kamerna opera za tri ženska glasa, kamerni ansambl i elektroniku

Muzika i režija: Irena Popović

Libreto: Jelena Novak

Kostimografija: Lina Leković

Video: Emil Petrov

Učesnici:

Olivera Tičević, sopran

Dubravka Drakić, glumica

Sofija Ivanović, dečji glas

Ansambl Boka:

Tamara Jovanović, flauta

Nenad Jovanović, violina

Željko Ivović, violončelo

Marina Mikić, klavir

Srđan Palačković, perkusije

Irena Popović, elektronika

Čekajući svog supruga da se vrati iz plovidbe, Jacinta Kunić iz Perasta izrađivala je goblen. Osim damasta i bisera različitih boja, Jacinta je koristila i vlasi svoje kose za izradu goblena. Dugih 25 godina posvećeno je vezla goblen nadajući se da će dočekati svog supruga koji se nikada nije vratio s plovidbe. Predanje kaže da je Jacinta izgubila vid vezući goblen. Uvertiru karakteriše smjenjivanje burnih i intimnih odsjeka koji metaforično predstavljaju život žene koja u svom dubokom bolu ipak opstaje, neumorno i posvećeno tkajući goblen simbol svoje ljubavi prema čovjeku koga nikada više neće stresti. Kroz operu će nas voditi tri glasa: narator –

glumica, operski glas i glas djevojčice, koji će kroz poetske slike ispričati jednu od najpotresnijih legendi Boke. Jacinta, kao narator danas, sjeća se svog djetinjstva dok je bila djevojčica, a kao odrasla (operska pjevačica) ni ne sluti da će život u zatvorenom svijetu svijetu. U libretu se smjenjuju prošlost i sadašnjost, san i java, a susreću se i najljepši stihovi ženske poezije. Dugih 25 godine strepnje, čekanja, isčekivanja i samoće prati i kamerni ansambl Boka koji će, pored svirajućih dijelova, imati i dionice koje se izgovaraju ili šapuću, te tako postaju multipliciran glas Jacinte. Opera odmiče od očekivanih impostiranih glasova i pretvara se u svojevrsni vapaj i glas svih bića koja vjerno čekaju.

Ostrvo i ja, Jacinta

Nešto kao ili poput “Rediteljska eksplikacija”

“Ostrvo (Gospa od Škrpjela) nije opera o događaju, već o trajanju. Njen osnovni dramski materijal nije radnja, nego vreme. U središtu se nalazi Jacinta, žena koja veze i čeka. Međutim, njeno čekanje nije određeno odsustvom muža, već kvalitetom njenog prisustva u svetu.

Polazim od razumevanja čekanja ne kao pasivnog stanja, već kao aktivnog oblika bivanja. U tom smislu Jacinta nije figura patnje, već figura pažnje. Bliska je misli da je pažnja najčistiji oblik ljubavi. Dok veze, ona ne prekraćuje vreme; ona ga oblikuje. Svaki ubod igle postaje čin upisivanja smisla u prolaznost.

Rediteljski postupak zasniva se na radikalnoj redukciji scenskog znaka. Pokret, pogled, dah i tišina postaju osnovni gradivni elementi opere. Takav pristup proizlazi iz uverenja da intenzitet ne nastaje iz gomilanja sredstava, već iz njihove preciznosti. Kao što je Konstantin Stanislavski tragao za istinom scenskog postojanja, tako i ova opera nastoji da uspostavi stanje autentičnog prisustva, oslobođenog psihološke ilustracije i spoljašnje dekorativnosti.

U tom smislu bliska je i promišljanjima Antonin Artaud o pozorištu koje deluje ispod i izvan jezika, kroz ritam, energiju i gustinu prisustva. Značenje ne nastaje prvenstveno iz onoga što je izgovoreno, već iz onoga što se događa između tela, glasa, prostora i tišine.

Tri glasa ne predstavljaju tri lika, već tri vremenske ravni jedne svesti. Mladost, zrelost i starost postoje istovremeno, stvarajući polifoniju sećanja, iskustva i očekivanja. Time se linearno vreme suspenduje, a opera ulazi u prostor rituala. Ne zanima je razvoj događaja, već produbljivanje stanja.

Tri glasa ne predstavljaju samo tri doba jedne žene. Oni postepeno prerastaju u kolektivni ženski glas, glas koji nadilazi biografiju Jacinte i postaje glas mnogih generacija žena koje su čekale, tkale, pevale, molile se i čuvale vreme. U tom smislu opera polazi od intimnog da bi dospela do univerzalnog.

U oblikovanju tog glasa mogu se prepoznati odjeci vokalnih poetika Laurie Anderson i Meredith Monk, posebno u razumevanju glasa kao prostora sećanja, ritma i prisustva. Međutim, njegov najdublji izvor nalazi se u ritualnoj repetitivnosti uspavanki koje su pevale moja majka i baka. Ponavljanje ovde nije minimalistički postupak u formalnom smislu, već arhaični čin pamćenja. Kao u molitvi, uspavanci ili obredu, ponavljanje ne proizvodi identično, već postepeno menja stanje svesti. Ono ne vodi naraciji, već kontemplaciji. Minimalizam se zato u ovoj operi ne pojavljuje kao estetski cilj, već kao posledica rituala.

Scenski prostor nije realistički prikaz ostrva. Ostrvo se pojavljuje kao metafizički pejzaž — mesto između kopna i mora, prisustva i odsustva, života i sećanja. Kao što je Gospa od Škrpjela vekovima građena kamen po kamen, tako se i Jacintin identitet gradi iz niza gotovo nevidljivih gestova vernosti.

Tišina u ovoj operi ima jednaku dramaturšku vrednost kao i muzika. Ona nije praznina između zvukova, već prostor u kojem postaje čujno vreme. Ova opera veruje ideji Peter Brook da se suština pozorišta ne nalazi u sredstvima, već u prisustvu. Zbog toga se scenski jezik neprestano kreće prema redukciji. Kada se ukloni sve što je suvišno, ostaju telo, glas, dah i vreme. Upravo u tom prostoru elementarnog susreta između izvođača i publike nastaje mogućnost kontemplacije. Čekanje tada prestaje da bude radnja i postaje iskustvo.

Ostrvo (Gospa od Škrpjela) ne poziva publiku da prati priču, već da iskusi trajanje. Da bude sa Jacintom u vremenu koje nije usmereno ka cilju, već ka punini postojanja.

To je opera o čekanju koje nije nedostatak, nego izbor. O čekanju koje nije bol zbog odsustva, već svesna odluka da se ostane veran prostoru, sećanju i ljubavi. Jacinta ne postoji zato što neko treba da se vrati. Ona postoji zato što je sposobna da ostane.

U toj sposobnosti ostajanja, u tom tihom i postojanom činu prisustva, nalazi se etičko i estetsko jezgro ove opere. Kao što se goblen stvara jednim ubodom igle, a ostrvo jednim kamenom, tako se i život gradi od gotovo nevidljivih činova trajanja. Upravo tim činovima posvećena je ova opera.

Iren Popović, kompozitorka i rediteljka

Vladimir Pištalo

Luke

Moderator: Nenad Šaponja

KNjIGA PUTOVANjA – KLjUČEVI ZA OTVARANjE KONZERVE SVETA
Čarolija putovanja osenčena je u ovoj knjizi u njenoj suštinskoj dubini.
Pištalo vodi vaše mišljenje u svim pravcima, a junaci njegovih putovanja napiju se čak i od mesečeve svetlosti. Ovaj pisac, kao „hadžija nestvarnih uspomena“ kontrira turističkim vodičima „koji nam govore šta da vidimo, kako to da razumemo i zašto je to zanimljivo“.
Vodi nas na sasvim različita mesta širom ove planete, nekad je to priča iz nepoznate zemlje (Bocvana), a nekada priča sa mnogo reperkusija iz različitih književnih stvarnosti (Njujork), putujemo od Viktorijinih vodopada do vulkana Etne, od megalopolisa do pustara ovog sveta, od ljudi do usamljenosti, od Herkula do Van Goga, pa sve do istorijskih džepova na koje čitalac neočekivano nailazi, otkrivajući u geografiji i dubinu istorije.
Recimo, iz ovih putopisa se, između redova naravno, može videti i kako je anglosaksonski svet pobedio romanski svet, ili kako barok zaista ujedinjuje lakomislenost i dostojanstvo. Ovi putopisi su priče sa putovanja po svetu, po njegovoj suštini i dubini, složene kao u kaleidoskopu, po modelu udara asocijacija, pred čitaocem kao svedokom.
Bljesak priče postaje pravi vatromet, a delovi priča se fermentiraju u trajno pijanstvo koje postaje deo čitalačkog iskustva. Luke su jedan istovremeno poseban, izoštren i u pozadini krupno kadriran pogled na našu planetu.
U njima se oseća toplina stvarnog doživljaja, dubina percepcije i književne memorije.
Uostalom, pisac nam sam daje svoj ključ za putovanja ka nepoznatom:
„Putuješ ne da bi video, već da bi naučio da gledaš…
Čovek mora nešto znati da bi nešto video. I čovek ne sme sve znati da bi nešto video.
Ja volim nove gradove. Fascinacija padne na mene. Drhturim kao zaljubljen čovek. Žedno grabim nepoznato.“
Nenad Šaponja
*
Vladimir Pištalo (1960) jedan je od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih srpskih pisaca, dobitnik NIN-ove nagrade, nagrade „Meša Selimović” i nagrade „Borisav Stanković”.
Njegov roman Tesla, portret među maskama je preveden na dvadeset, a roman Milenijum u Beogradu na deset jezika.

 

Vladimir Pištalo (1960) je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Među njegova najpoznatija ostvarenja spadaju poetske proze Slikovnica, Manifesti, Čajevi Marsa / Noći, zbirke priča Kraj veka, Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta, romani Milenijum u Beogradu, Tesla, portret među maskama, Venecija, Sunce ovog dana: Pismo Andriću, Pesma o tri sveta , knjiga eseja Značenje džokera i knjiga putopisne proze Luke.

Roman Tesla, portret među maskama – nakon NIN-ove nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu – ušao je u čitanke za osnovnu školu i gimnaziju. Objavljen je sa uspehom u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a u SAD-u je doživeo tri izdanja. Krajem 2011. godine pojavilo se i specijalno zvučno izdanje u interpretaciji glumca Petra Božovića, a 2015. i zvučna knjiga na engleskom jeziku, koju je za američke čitaoce/slušaoce pročitao poznati glumac L. J. Ganser. Tesla je preveden na više od 20 svetskih jezika, što ovog pisca čini jednim od najprevođenijih domaćih autora, a u Turskoj je postao bestseler. Roman Milenijum u Beogradu preveden je na 10 svetskih jezika. Na osnovu oba romana igraju se pozorišne predstave.

Pored ovih dela, Pištalo je i autor dve neobične literarno-biografske knjige – Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele Korto Malteze. U izdanju Agore, 2009. i 2010. godine objavljena su i Odabrana dela ovog pisca u 11 knjiga. 2023–2024, u zajedničkom izdanju Agore i Lagune izlaze i Izabrane knjige Vladimira Pištala u 14 knjiga.

Dobitnik je više značajnih književnih priznanja, među kojima su NIN-ova nagrada, nagrade „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“, „Todor Manojlović“, „Grigorije Božović“, „Teodor Pavlović“, „Beskrajni plavi krug“, „Dr Špiro Matijević“… Kao prevodilac, dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ za prevod poezije Čarlsa Simića.

Do februara 2021. živeo je u Americi, gde je predavao svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru, Masačusets.

Od 2021. do 2025. bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.

Grad teatar, Budva

Predstava u formi vođene šetnje

Nestvarni grad

Tekst i režija: Vuk Ršumović

Asistent reditelja: Ana Tomović

Vizuelni dizajn: Andreja Hamović

Dizajn zvuka: Jakov Munižaba

Narator: Marija Liješević

 

Nestvarni grad je teatarsko iskustvo koje ruši tradicionalne granice između izvođača i publike. Predstava ima formu vođene šetnje kroz autentični ambijent stare Budve. Sa slušalicama na ušima, publika prati naraciju koja je uvodi u svijet imaginacije i navodi na interakciju sa ambijentom i ljudima oko nje. Ona više nije pasivni posmatrač, već aktivni učesnik, podstaknut da istražuje prostor oko sebe i utiče na tok priče.

Ovaj projekat je iskorak u novo polje savremenog teatarskog izraza u kojem se briše granica između fikcije i stvarnosti, a publika je u prilici da kroz jedinstveno i nezaboravno iskustvo doživi i vidi Budvu na način na koji je nikad dosad nije vidjela i doživjela. Tematski, učesnici su motivisani da razmišljaju o sjećanju na nov i uzbudljiv način, i da tako svoj život stave u nov i uzbudljiv kontekst. Predstava na različite načine aktivira sjećanje kod publike. Učesnici će putem naracije, i putem sopstvene memorije i imaginacije biti transponovani u neke druge svijetove. Namjera nam je da gledaocima omogućimo jedno nezaboravno iskustvo i da im zauvjek urežemo u sjećanje doživljaj stare Budve.

Vuk Ršumović, iz rediteljske eksplikacije